Narodna muzika Zlatiborskog kraja

Narodna muzika Zlatiborskog kraja

Narodna muzika je u svakom kraju naše Srbije posebna i zanimljiva. Poznato je da konfiguracija terena itekako utiče na materijalni i duhovni život ljudi, a to se svakako odnosi i na prirodne uslove života. Sigurno je da je na nastanak i razvoj muzike i pesme na Zlatiboru uticalo sve ono što je brdski stočar mogao da doživi i vidi oko sebe.

A šta bi drugo gledao svakog dana nego planinske vrhove prekrivene četinarima, blage visoravni, snežne zime i velike snegove. Šta bi drugo doživeo već usamljenost rasutih kućica-brvnara po brdima Zlatibora, osetio lepotu poljskog cveća i osvit zore na Zlatiboru.

O tome upravo i govore tekstovi svih narodnih pesama koje su preneseno slikale taj iskreni doživljaj Zlatibora.

Kajde

Kao što znamo iz geografije, migracije stanovnika u krajeve Zlatibora dešavale su se iz novopazarskih krajeva, iz Crne Gore, Hercegovine. Stalnim doseljavanjem novih stanovnika u toku tri veka (sve do kraja 19. veka) neprestano se bogatio muzički folklor koji su ljudi donosili sa sobom i dugo čuvali nepromenjen. Vokalna tradicija užičkog kraja je raznovrsna. Izvorna narodna melodija je  obuhvatala gotovo bez izuzetka dvoglasno pevanje. Retko su se pesme pevale u jednom glasu.

Etnomuzikolozi su sakupljali građu decenijama, te su na ovu temu pisani Zbornici i anali sa detaljnim opisom elemenata i formata muzičkog nasleđa.

Kajde su pesme starijeg porekla koje su se pevale na raznim događanjima, u selima, i koje su izvodili ili samo žene ili samo muškarci. Neke posebne karakteristike ovih pesama su da pevač koji počinje „usijeca“ i daje ton i visinu glasa.

Kajde se mogu razvrstati u veliki broj grupa.

Neke se pevaju kraće, neke duže (oni koji pevaju rastegnutije se smatraju dobrim i iskusnim pevačima). Duže kajde su bile tražene na slavljima i svadbama, a najviše „Zlatibore, što pod tebi raste“ koja je imala oblik brojanice.

Postojale su i kraće, silabične i brze kajde „Šjedi baba do babe“. Ove pesme su se pevale tek tako, i bez povoda, kad se ljudi gde god sastanu, ali imali su seljaci i namenske tj. tačno određene: svadbarske (ljubavne i šaljive), rabadžijske, slavske pesme.

Svadbene, slavske i ostale kajde

Od  svadbenih, najpoznatija zlatiborska pesma bila je „Što ovo niko ne pjeva“ i „Požurite, kićeni svatovi“.

Slavske kajde su se pevale prvog dana slave na ručku, a druga kao zahvalnica domaćinu, na početku slave. U toku slave pevale su se kraće forme, uz mnogo šaljivih reči radi stvaranja veselog raspoloženja. Bekrinske pesme o pići i pijanstvu bile su kratke i ritmičke strukture. Kažu da su ih pevale starije pevačice, starije od 60 godina, koje su bile pesme slobodnijeg sadržaja.

Još jedna vrsta narodnih pesama odnosila se na određene zanate i poslove poput kazandžijskog, čobanskih poslova, rabadžijskog posla.

Čobanske pesme su možda najbrojnie, što je i logično, jer šta bi zlatiborski seljak drugo opevao u pesmama nego livadu, travu i svoje stado.

One su bile individualne, dakle- pevač bi ih smišljao iz glave i uz dvojnice, svirale i frule nastajale su takve kajde, da su neke bile neponovljive. Neke su bile veoma dugačke i u osmercu, sa neobičnim tonom na šestom slogu. Neke, opet u desetercu sa držanim tonom na četvrtom slogu.

Rabadžijske kajde su sve bile na „dugački glas“. Na prelu su se pevale kajde radnog i ljubavnog sadržaja („Kona koni navijala“„Pred’te prelje, kako koja znate“, „Pleti, vezi, đevojko“). Smenjivale su se muške i ženske grupe pevača.

Zanimljive su i varijante. Naime, na više istih melodija pevale su se različite pesme “Savio se bagrem preko plota“ na istu melodiju kao i pesma „Mala moja, ne pevaj kroz selo“ ili obrnuti slučaj, kad se jedna pesma peva na različite melodije.

Užice u narodnim pesmama

Izgradnjom gradova u zlatiborskom kraju, nesumnjivo je počela i duhovna nadogradnja. To će reći da su stanovnici sa sela u grad doneli i svoje običaje, navike, pesme i igre. Nove pesme i igre koje su nastajale zadržale su osnovne melodije seoske tradicije, ali i trpele uticaje zapadnih muzičkih upliva. Ne zaboravimo, krajem 19. veka su mnogi mladi odlazili u Evropu, na velike škole, i u svoj rodni kraj donosili poletni duh mlade Evrope.

Studenti su donosili note, instrumente, nove melodije i pesme. Igre su počele poprimati jak uticaj pomodnih igara kadrila, mazurke i polke.

Umesto popularnih „sijela“, počele su se zakazivati salonske igre. Kola su ostala kola, ali su nastajala i neka nova kao npr. Srpski kadril a igre su počele da se nazivaju po gradovima Užičanka, Šapčanka, Sremsko, Šumadinka, po nazivima zanata Trgovačko kolo, Opančarka, po nazivu profesije Učiteljsko kolo, Oficirsko kolo ili po nazivu tvorca kola Acino, Carevčevo, Cicvarića kolo.

Neke od najstarijih melodija i pesama Užica i okoline su „Oj Užice, mali Carigrade“, „Zlatibore, moj zeleni bore“, „Užička čarlama“ (stare igre sa osobinama izvornih melodija) ili „Stara Užičanka“ komponovana između dva rata.

Poznati pevač narodne muzike Slobodan Mulina, koji je pevao čuvenu pesmu Zlatibore pitaj Taru, rođeni je Užičanin.